Reč je konkretno o generaciji rodjenoj 1972. godine, još jednoj izgubljenoj generaciji, koja se rodila u jednom sistemu a stasala u drugom, osetivši pri tome na sebi svu dramu teških društvenih lomova. Mladalačka
lutanja, rat, bombardovanje, tranzicija, nezaposlenost – sve je to vodilo u bezizlaz, depresiju, pa i suicidnost
(ovo poslednje, nažalost, godinama potvrđuju statistički podaci, naročito za Vojvodinu).
Junaci romana su mladi ljudi koji vode naizgled srećan, bezbrižan i raskalašan, u suštini besmislen
život, a u sudaru sa realnošću ni u čemu ne nalaze oslonac. Nemajući ni u čemu čvrstu tačku oko koje bi
mogli da ostanu na površini, oni tonu ispijajući pivo, odajući se drogi, provodeći dragoceno vreme u žurkama
i „snoškama”. Georgije ne nalazi čak ni metak koji je sam sakrio, ali – metak nalazi njega!
Delo je napisano neknjiževnim jezikom, uličnim žargonom, govorom glavnog junaka kao pripovedača,
tipičnim za celu generaciju. Kazivanje je veoma živo, slikovito, na momente lucidno i duhovito. Posebno su
upečatljive scene iz rata.